| Preporuka pozorišnih predstava |
|
Seksualne neuroze naših roditelja
(Beograd, Narodno pozorište, 09. mart 2010., utorak u 20:30)
"Pisac je pronašao način kako da temu ljudske nevinosti, operisanosti od svakog zla, plasira u svet tako da na nivou priče mi pratimo jednu ljudsku sudbinu, ali koja na širem planu postaje metafora mogućnosti slobode pojednica u društvenom okruženju na vrlo originalan način. Priča je potresna i višeznačna. Devojčica Dora je kao dete, odlukom lekara i roditelja, lekovima dovedena u stanje vegetiranja, života van sveta. Nije išla u školu niti ima ikakva znanja o svetu i životu, nema socijalnu inteligenciju, manipulativne taktike i sposobnosti. Misliti, osećati, govoriti, raditi - za nju je isto. Majka, uz podršku lekara, odlučuje da je skine sa lekova ne bi li videla šta se krije "iza Dorinog večno istog lica, iza zavese od hemije i godina letargije"...I šta se krije? Eros, životna energija, otkrivanje seksualnost...Dorino telo postaje poligon za slikanje društvenog odraza, jer restriktivnost, agresivnost, brutalnost društvene zajednice, uvek se najlakše detektuju na ženskom pitanju: odnos prema ženskoj seksualnost, abortusu, slobodi ličnosti..."
Tanja Mandić Rigonat
više informacija >>>
|
|
Mesec u plamenu
(Beograd, Beogradsko dramsko pozorište, 10. mart 2010., sreda u 20:30)
"U vreme kada se više ne pišu pisma, već samo sms-ovi ili romani i komadi koji im veoma nalikuju, nije bio mali izazov napisati komad sačinjen od epistola koje su jedna drugoj pisale slikarka Milena Pavlović Barili i njena majka, Danica Pavlović. Baš kao što umetnost Barilijeve uznemirava, tako i njena pisma ustalasavaju čitaoce i predstavljaju ne samo svedočanstva o njenom lutanju i stranstvovanju, već i o bogatom opusu njenog stvaralaštva. Kao što umetnost nema domovine, tako domovinu nije imala ni Milena Pavlović Barilli, a njene slike i poezija bile su posrednici između onostranog i ovog sveta, posrednici "za ono što se ne da iskazati uobičajenim ljudskim jezikom". Milena je bila snažan i usamljeni glas svoje epohe. Koren njenog stvaralaštva jeste ovo tlo, ali su plodovi cvetali i nicali širom sveta. Njeno delo je zagonetka, ali je još zagonetnija sila koja ga je proizvela. Ovaj komad želja je da se kroz prepisku Milene Pavlović Barilli pronikne u motive, želje, strahovanja, uspone, nadanja ove umetnice, za koju stvaralaštvo nije poticalo od "moći" već od "morati" i čija je priča univerzalna i danas. Širom Srbije, Evrope i sveta i danas stvaraju oni što nikome nisu potrebni, a koji životom plaćaju stvarajajući dela koja će promeniti svet, smatrajući da je život za takvu radost stvaralaštva, mala cena."
Sanja Domazet
više informacija >>>
|
|
Krčmarica Mirandolina
(Beograd, Pozorište Boško Buha, 11. mart 2010., četvrtak u 20:00)
Mirandolina je priča o neodoljivoj krčmarici, o ženi koja svojom harizmatičnošću osvaja muškarce, zavodi ih , sukobljava, dovodi ih do ruba egzistencije, do emotivnih slomova. Priča o dominantnom ženskom principu, o snazi ženske senzualnosti i erotike, o snazi ženskog uma i nepogrešivoj taktici u osvajanju i najtvrđih muških srca.
Mirandolina predstavlja prototip žene koja koristeći svoje vrline, kako mentalne tako i telesne, koncipira svet oko sebe onako kako ona to sama želi, određujući sudbine brojnih muškaraca koji za njom gube glavu. Priča o manipulaciji emocijama od strane racionalne i prema emotivnom muškom svetu surove i beskompromisne žene, sa ciljam da ženski princip nadvalda muški i da žena postane vladar naizgled jačem muškom principu.
više informacija >>>
|
|
Miris kiše na Balkanu
(Beograd, Madlenianum, 12. mart 2010., petak u 19:30)
"Na sceni Madlenianuma, sažetak talenta, mladosti i lepote će predstaviti likove iz mog prvog romana Miris kiše na Balkanu, likove koji nisu izmišljeni već su postojali i predstavljali moju najužu porodicu, ali kojih, nažalost, već odavno više nema. A nema ničega ni bez priče. Il faut que le roman raconte, roman mora da priča, ističe Stendal, a to je i moje zlatno pravilo. Moja porodica - mama Blanka, tetke Laura, Nina, Klara i Riki, sa njihovim muževima, Srbima, Jevrejima i Hrvatima, ujaci Isak i Elijas sa njihovim ženama - živeli su jednu veliku priču. Uostalom, kao i mnogi stanovnici uzburknog Balkana tokom olujnih vremena između dva svetska rata. Pomenutu veliku priču ipak nisam započela da beležim zbog nje same, već zbog činjenice da su njeni junaci bili pripadnici španskih Jevreja, takozvanih Sefarda, življa koje je gotovo izbrisano sa mape Sarajeva tokom Holokausta."
Gordana Kuić
više informacija >>>
|
|
Delirijum tremens
(Beograd, Beogradsko dramsko pozorište, 13. mart 2010., subota u 20:00)
Autor ove crne komedije, veoma originalne i za našu pozorišnu svakodnevicu krajnje neuobičajene, sebi postavlja osnovni diskurs: gluma kao bolest, bolest kao gluma. On polazi od premise da su gluma i bolest suštinski isprepletane i da među njima postoji duhovna ali i fizička veza, neka vrsta jedinstva, skoro.Spona ta dva naoko nespojiva elementa nalazi se u psihodrami, vrsti grupne terapije koja nema veze sa umetnošću, isto onoliko koliko gluma nema veze sa stvarnošću. Jedno je metod lečenja a drugo proizvod mašte. Ali, ti antipodi se u ovoj priči sreću na jedan veoma uzbudljivi način i njihov sudar će, u to sam uveren, novim svetlom obasjati kako svet glumca tako i tajne psihe. Iako definisana kao crna komedija, priča "Delirijum tremens" je puna gorčine i saosećanja. Na jednoj strani, tu su komični likovi Dagija, Bebe i tri bolesnika sa glumačkim ambicijama, a na drugoj, litri suza koje polaznici psihodramske terapije prolivaju, suočeni sa svojim traumama, in vivo . Biće to, dakle, komedija sa ridanjem. Ili tragedija sa ironijom. Kako uzmete. "Delirijum tremens" je veoma značajna ne samo po svojoj temi već i po stavu da je izlečenje moguće. U ovim vremenima, punim depresije i beznađa, tekst Gorana Markovića uliva nam izvesnu nadu. Mogućnost da se izvučemo iz neveselog stanja u kome živimo za sada je u mašti autora ove predstave ali možda će pokrenuti izvesne pozitivne procese i u gledalištu.
više informacija >>>
|
|
U poseti kod gospodina Grina
(Beograd, Atelje 212, 14. mart 2010., nedelja u 20:30)
Vešto napisana "obična" ljudska priča, aktuelna danas i ovde kao i u raznim vremenskim periodima u bilo kom kraju sveta. Tretira agresivnost u društvu, a da se pri tom sama ne služi sredstvima agresije. Bavi se životom i sudbinama manjinskih zajednica, njihovim naporima da nađu mesto u društvu - Jevreji, homoseksualci, crnci... Manjinske etničke zajednice osuđene su da budu na margini društva, jer im u stvarnom svetu osione većine nema mesta. Ceo njihov napor u ovoj drami je da pronađu mesto i ostvare svoje ljudsko pravo na sreću. Ali, čini se da i manjine imaju svoju isključivost, ponavljajući model ponašanja većine - njihovu osionost, aroganciju i isključivost.
više informacija >>>
|
|
Pomorandžina kora
(Beograd, Atelje 212, 15. mart 2010., ponedeljak u 20:30)
"Pomorandžina kora" je drama, odnosno saga o preispitivanju ženskog identiteta u društvu koje na razne načine, najviše kroz medije, pokušava da formira ponašanje i izgled današnje žene. Sa jedne strane, drama prati priču o medijskom pritisku, a sa druge - intimnu ispovest žene koja nastoji da se uklopi u ulogu koja se od nje očekuje i u čemu ne uspeva. Ideju da radi komad Maja Pelević dobila je sasvim spontano, inspirisana Niveinom reklamom za anticelulit kremu i ženskim časopisima koji osvajaju naše tržište. - Hteli mi to ili ne, bilbordi i reklame kreiraju ženski identitet. Najbitnije je da imamo svest o tom neizbežnom uticaju. "Pomorandžina kora" svakako nije feministička drama. Ona govori o ženskoj emancipaciji ali, ujedno pokušava da ukaže i na negativne aspekte kod žena koje se dobrovoljno uklapaju u šablone koje im društvo nameće. Kada kažem danas, mislim na Beograd. Međutim , to je i univerzalna priča bilo koje zemlje u tranziciji, podvlači autorka.
više informacija >>>
|
|
Greta, stranica 89
(Novi Sad, Srpsko narodno pozorište, 16. mart 2010., utorak u 19:30)
"Da se razumemo: Jasna Đuričić i Boris Isaković su takvi glumci, da bi, u njihovom tumačenju, i čitanje telefonskog imenika bio uzbudljiv pozorišni događaj. Dakle, nemački pisac, naš savremenik, piše komad o pozorištu, a na primeru proba jedne scene iz Geteovog Fausta, Gretine scene sa škrinjom, na stranici 89. Protagonisti su Glumica i Reditelj. Šta je Hibneru Faust i zašto baš taj komad? Pa, valjda, da bi, poput nihiliste i razbijača iluzija - Mefista - demistifikovao jedan svet koji upravo počiva na iluzijama i, potom, budući da i sam u tom svetu živi, otvorio glumcima prostor za - stvaranje nove iluzije. Upravo taj dijalektički skok dogodio se u predstavi Borisa Liješevića, mladog, talentovanog, ali nadasve inteligentnog reditelja koji je, najpre, prepoznao tu dvostruku piščevu "igru", tu njegovu potrebu za demistifikacijom i ponovnom mistifikacijom pozorišta, a potom, u idiomu scenskog minimalizma, usredsređujući se na glumce, odgovorio - istom merom, stvarajući duhovitu, povremeno dirljivu i pre svega čarobnu pozorišnu iluziju. A ako ćemo o klimaksu, to je scena u kojoj Boris Isaković, u ulozi ostarelog glumca koji voli da režira, u jednom trenutku preuzima Glumičinu ulogu, staje na rampu i govori njen tekst! Dirljivo, potresno, kao sublimacija onog "glumac-je-glumac..." ili, drugačije: "igrao bih i Lava"!"
Darinka Nikolić
više informacija >>>
|
|
